Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

36 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

над његовом политичком мудрошћу, енергијом и патриотизмом, да су не само оправдали пред народом његову глупу и непоштену политику, него су је поставили као узор „државничке мудрости и патриотизма“.... Поред тога, оно што је Намесништво дало упоређено са оним што се очекивало било је тако мало, да је Марковић сматрао за дужност да прихвати борбу коју су либерали били напустили. Његова борба против „либералних династичара и династичних либерала“ почиње још од краја 1868 године. У преписци са пријатељима он често, опширно и оштро осуђује либерале, проглашује њихово политичко банкротство и истиче потребу оснивања нове, младе радикалне странке, која би не само продужила борбу за уставност и демократију, но која би и даље ишла у смислу духовног ослобођења и социјалнога напретка.

Ако се остави на страну знаменити Марковићев чланак Орпске Обмате, његова главна борба са српским либерализмом била је у великој полемици са Владимиром Јовановићем. У ствари, Јовановић је био најмање крив за компромис који су његови пријатељи у Београду начинили са Намесништвом. Када се десило убиство кнеза Михаила, он је био у емиграцији у Новом Саду, и када су његови пријатељи добили велике положаје у државној служби, он је допао затвора у Пешти и тек 1870 могао се слободно вратити у Србију. Поред тога, Марковић је имао извеснога уважења према њему и издвајао га је из гомиле осталих либерала српских. У једном писму Љубомиру Белимарковићу, од 24 децембра 1868, пише он: „Ја не знам чему се надати од Владимира. По моме мњењу, он је либерал много ученији, поштенији, срчанији но што су они, али по својим убеђењима стоји много ближе њима но нама“.

Први лични сукоб између ова два човека десио се у Цириху. Јовановић је, по једној публицистичкој мисији од стране српске владе, 1870 ишао у Париз. Зауставивши се у Цириху, он се састане са Марковићем и још неко-