Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ 5

имали рада у одбору, па смо иступили да не будемо само фигуранти“.

Иступивши из београдског одбора, Марковић ипак не прекида везе са Омладином. Пред састанак пете омладинске скупштине у Вршцу, он у Раденику (1871, бр. 27 —28) објављује чланак Пред омладинску скуилтиљиј. Ту је опет ударио гласом на недостатак озбиљног и стварног рада у Омладини, која је „осудила сама себе да животари као једно неуређено и непотребно књижевно друштво“, без разлога опстанка поред Српског Ученог Друштва и Матице Српске. Стари националистички програм „србскости“ је и сувише узан: ваља спајати начело народности „са општим човечанским напредним појмовима“. Поред ослобођења од спољњих непријатеља потребно је и ослобођење од унутрашњих зала у држави, општини, школи, породици; потребно је да се свим силама поради да у српском народу „ишчезне глупост, варварство, сиротиња и све оне несреће што му је донело робовање“. И тим поводом Марковић баца своју знамениту реч, у коју се своди сав његов програм, и која ће тридесет година бити мисао водиља српскога радикализма: „Ослобођење једнога народа об ширантје другиг народа само је један колуш у ланцу других слобода“. Из целога чланка јасно пробија Марковићева намера да од Уједињене Омладине Српске створи политичку странку, која ће се борити за „основни политички и друштвени преображај српскога народа на начелима науке“, то јест у смислу социјалистичких учења.

На тој последњој омладинској скупштини поновно је дошао до сукоба између левице и деснице. Уредништво Радениха телеграфисало је из Београда: „Марковић ће оправдати оступање наше из одбора београдског. Поново радите“. А „циришки Срби“ су послали изјаву: „Док Омладина не ради на начелима која су на лањској скупштини омладинском листу опредељена, и док чланови Омладине иста начела не буду исповедали, рад Омладине остаје јалов“, На самој скупштини В. Љотић је

4»