Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ 61

ним, синдикалним организацијама радничким. У нпедог статку радника-пролетера, Марковић се обратио на занатлије-мале сопственике. У једној полемици из тога доба он пише како је оснивање произвођачких дружина било изазвано од самих „занатлија и наших радника — малих газда“, који у ствари бедно живе. „Каквим другим средсвима, пита се он, могли су занатлије да се помогну него удруживањем» Или ваљда ваљало их упутити да чекају док се реши радничко питање у Србији» Дотле би они могли комотно поскапати“. Поред тога што су му за. друге изгледале као најбољи начин да се „сиромашне занатлије“ спасу од „притиска капиталиста“, он их је сматрао као „прву школу да се радници науче на заједнички рад и живљење“.

И тако је Марковић отпочео своју социјалистичку акцију не са радницима но са занатлијама, као Маркс и Енгелс, у осталом, када су 1847 у Лондону написали свој Комунистички Манифест. Земљиште за рад било је повољно у Београду, где је било у знатном броју занатлија, који су у материјалној кризи, услед конкуренције стране индустрије, били готови да покушају ићи новим путем. Дошавши у Београд, Марковић је затекао већ основану столарско-браварску задругу. Под његовим утицајем, још 1871, основане су произвођачке задруге: обућарска, кројачка, и опанчарска. 1872 основана је коларско-ковачка и седларска дружина. Статути свију тих задруга почињали су речима: „Ми потписати удружујемо свој рад и капитал, да заједничким радом осигурамо себе и своје породице“.= Марковић се надао да тим груписањем ослободи мале занатлије од зависности капиталиста, да их удружене подигне материјално и морално, да их убеди да шаљу „своју омладину у страни свет, да изуче занате у савршенијем виду, да уведу савршеније алате и машине“, тако да се поступно на темељу задругарства створи у Србији „мануфактурна

1 Одговор Д-ру Владану Ђорђевиту, стр. 11—12. 2 Целокупта дела, књ. Ш, стр. 16.