Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

| | | | | )

64 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

низоване. Али за одржање и развитак организације треба способнихт људи, а њих нема у Србији. Поједина усиљавања ту нису кадра много да учине. Сиротиња умна и и материјална тако је велика, да не може да се дигне под својим сопственим теретом...“: Тај неуспех на пољу чисте економске организације био је од врло великог значаја по развитак идеја Светозара Марковића и даљи правац целог његовог покрета. Видећи да на том пољу нема са ким и нема шта да ради, Марковић се удвојеном снагом баца у политичку акцију, дајући све више своме јавном раду карактер једног политичког покрета.

Марковић је био у повољном положају, да је благодарећи своме друштвеном угледу, публицистичком таленту и личним везама, имао отворене ступце неколико листова и часописа, Србије, Заставе, Панчевца, Маштце, Младе Србадаје. Али у свим тим листовима и часописима он је био само гост, од којега се често ограђивало и чије идеје су на истим страницама сузбијане. За потпуно изражавање својих мисли, за ширење социјалистичких идеја, њему је био потребан нарочити лист, који би систематски стварао оно што је он тада називао „радикалном партијом“.

Од првога часа када се вратио у Србију, он је помишљао на покретање једног независног и одлучног социјалистичког листа. Али за тај посао требало је новаца, а закон о штампи био је врло строг. И требало је времена и снаге да се савладају све препоне, и да тек 1 јуна 1871 почне у Београду изилазити Раденик, први социјалистички лист не само међу Србима и Јужним Словенима, но и на целом Балканском Полуострву. Као издавач и уредник фигурирао је Ђура Љочић, али стварни уредник, главни сарадник, душа листа био је Светозар Марковић, који је сав тај велики посао вршио без и једне паре награде. Иначе, сарадници, не редовни, били-су још: Атанасије Вучковић, официр Анта Алексић, Никола Пашић, Павле Михајловић, Мита Ценић, Јован Алавантић, Бока Мијатовић,

1 Одговор Д-р Владану Ђорђевићу, стр. 18.