Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

| ; | | 4

66 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

питањима, и препоручивала да му се „отворе врата и онамо, где му се практичност или теоретичност његових политичких назора оспоравала буде“.

У колико је Раденик наишао на велике симпатије код омладине и на извесну предусретљивост у либералној штампи, у толико је био горе виђен код реакционарне владе и код реакционарне штампе. Из почетка у реакционарним круговима мислило се да не Марковић, познат са својих полемика са либералима, сву своју снагу употребити на уништење либерализма. Али када је његова критика добила значај једне опште политичке и социјалне критике, када се видело да он озбиљно ради на оснивању једне крајње демократске странке, онда су почеле клевете, напади, гоњења, која су најзад завршена уклањањем Светозара Марковића из Србије и угушењем Радника. „Комунци“ су ушли у спискове „подозрителних лица“, оних који воле да „опорочавају власт“ и да шире „узне миравајуће гласове“, и за које су владини посланици у Скупштини тражили „мацке“ и „цериће“. У јавност је пуштен глас да Светозар Марковић и његови другови спремају Комуну у дунавским земљама и да су већ саставили спискове богатих људи које треба опљачкати када дође социјална револуција.: Нарочито је била опасна оптужба да Раденик припрема обарање династије Обреновића и повратак Карађорђевића. Као на подозриве знаке указивало се да је отац Светозара Марковића Радоје учествовао у преврату од 1842 и да је био страстан Карађорђевићевац, да је брат Светозарев Јеврем продужио ту породичну традицију, да је Светозар у вези са превратником из 1868 Драгишом Станојевићем, и да су око Радника људи из познатих Карађорђевићевских породица, као Јован Милинковић-Алавантић и Влад. Љотић. У оно доба династичкога терора, у Србији онога времена где су због династичких смутњи људска слобода и живот тако мало вредели, та оптуживања су била врло опасна. У то доба

1 Раб, 1819, стр. 188