Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

70 "ЈОВАН СКЕРЛИЋ

Новом Саду он је доживео једну идилу, ' која ће бити оаза у његовом бурном животу. Марковић је ушао у гостољубиву и угледну српску кућу пензионованога директора српске гимназије Нинковића, која је била отворена Србима са свију страна, нарочито писцима и јавним радницима. Ту се Марковић упознао са двема кберима Нинковићевим, Милицом и Анком, младим, образованим и одушевљеним девојкама, које су већ биле читале радове младога прогнаника, и гледале на њ са свим ентузијазмом својих младих година. Он их је поучавао из руског језика и математике, а у слободним часовима читао им Чернишевскога, ширио њихове духовне видике, загревао их за нове идеале, упућивао их у „разуман живот“, стварао од њих онакве жене какве је видео у Русији и у руским ђачким круговима у Цириху. Девојке су пригрлиле његове идеале, и између старије од њих, Милице, и Марковића развила се чиста, платонска љубав, коју једно другом нису признали, стидећи се ње као какве слабости, али коју су обоје носили дубоко у срцу. Под његовим утицајем оне су у јесен 1872 отишле са матером у Цирих, на университет. Оне ће остати његове најдраже ученице, његови најинтимнији повереници. Оне су за њега биле „чисте и свете“, он им је писао: „ја вас волим као моје најмилије и најрођеније сестре“, потписивао се: „ваш нежни и пажљиви пријатељ“, називао их: „драге моје сестре“, „драге Цирижанке“, „миле моје усамљенице“. Он им је писао често, чешће и више но

0 тим односима више се говори у некрологу Милица 1Тодоровићка (Нинковић), који је писао, по свој прилици, Пера Тодоровић, у Самоуправи за 1881, бр. 141. Беноа Малон, по податцима које је добио из Србије, у својој нежности и поетској склоности, готово је опевао ту социјалистичку идилу новог Абелара и нове Хелонзе: „Та племенита деца, чију љубав је дужносг савладала, заслужују место међу великим и чистим љубавницима, чију успомену историја чува; њихов гроб постаће место побожног хапилука, који ће векови украсити златним легендама својим“, Зрећогат МатКоттећ еђ де зослапвте зетђе. Га Берие остаје, 1881, Т. УШ, р. 591—592.