Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ 1:

икоме, каткад по два-три пута недељно, опширна, интимна писма, у којима им је казивао све што је мислио и осећао, Он их је упућивао у раду и животу. За њиме, у жудњи за социјалистичким апостолатом, младе идеалисткиње, још готово девојчице, дошле су 1874 у Крагујевац, у борбу поред једномишљеника, да буду гањане и протериване као и њихови другови. Једна од највећих брига Марковићевих пред смрт била је шта ће бити са девојкама и њиховом школом коју су стварале у Крагујевцу, и један део наследства које је примио оставио је њима.

У Новом Саду је имао не само личних пријатеља, као што су били људи око Заставе, но и једномишљеника, као што је био Ђока Мијатовић, а и другова из Србије који су се са њиме заједно склонили, као Срета Анђелковић и Владимир ЈЂотић. Он живи скромно и повучено, од мале помоћи које му шаље брат, и оно слободног времена што му остаје од рада на Србији на Истоку и писању политичке економије, он троши на стварање покрета у Новом Саду.

Као и у Београду, Марковић и овде покушава да изврши организацију занатлијског реда. Тај посао му је у толико био лакши што је Бока Мијатовић био секретар Друштва за Радиноста. 16 јануара 1872, он држи у Друштву за Радиносш јавно предавање Сувремена раденичка начела у односу на мала народ, а на једној „беседи Срба занатлија“ говори о Задашку нашиг дружина“ Он намерава да од Друшишва за Радиност, које је било више просветно но економско друштво, створи неку врсту средишта за кооперативни покрет и стручно образовање привредних слојева српскога народа у Угарској. Он оснива Српску Обућарску Заједницу У Новом Саду. У току 1872, листови објављују да ће у Новом Саду изилазити Глас Занаплија, лист „удру-

1 Штампано у Застави, 1872, бр. 10—16. 2 Штампано у Застави, 1872, бр. 18—19.

|