Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

Пра Ри ПН НВЕНЕ

12 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

жених Срба-занатлија“, који ће донети и два чланка Светозара Марковића: Пропабање заната и бомаће индустрије у Србији ни Радничко Питање. Тај занатлијски покрет осећао се за све време Марковићева бављења у Новом Саду, све док мађарска влада, која је у то доба почела безобзирно гонити Србе, нарочито у Новом Саду, није забранила и српске занатлијске организације и Друштво за Радиност.

Своју социјалистичку пропаганду он наставља и у Новом Саду у свима правцима. Он је намеравао да са Ђоком Мијатовићем ту покрене социјалистички политички лист Једнакост, а поред тога и један часопис за теоријска расправљања социјалних и економских питања. Једнакост је требала да изилази од јесени 1872, и Марковић је учинио све потребне припреме. Он је намеравао да што већи број социјалиста из Србије окупи у Новом Саду, и да, очекујући боље политичке прилике у Србији, развије акцију по српским крајевима Аустро-Угарске. У томе циљу, он је хтео да иде у Загреб, да проучи и тамошње крајеве и да рад и на њих прошири. Известан број млађих пријатеља из Београда упутио је у унутрашњост, да врше агитацију и да прикупљају претплату за Јебнакост. У плану је такође било да се набави једна штампарија, која би се доцније пренела у Србију. Тај план се није могао остварити, јер је требало доста новаца и за кауцију и за прво издржавање листова. Од Једнакости само је изишао угледни број, а за штампарију је сакупљена мала сума новаца. Мијатовић, који је био од имућне породице и који је обећао да ће у тај посао уложити новаца колико буде потребно, није своје обећање одржао.

Марковић ипак, у границама могућности, ради онако како је и у Београду радио. Као што је у Београду прикупљао око себе великошколце и стварао од њих апостоле социјализма, исто тако у Новоме Саду у социјалистичком духу васпита гимназисте из најстаријих раз-

1 Панчевац, 1812, бр. 92.