Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ 75

ровољаца. ЈЉубен Каравелов, у договору са Србима, спрема устанак у Бугарској. Један делегат одбора иде на Цетиње. Изгледа, тако бар тврди Мита Ценић, који је тада носио тајну одборску пошту од Новог Сода до Београда, да је за целу ствар знао и Блазнавац, и да је београдска влада била обећала и оружје и новац устаницима. Све припреме су биле учињене, чак су у Новом Саду тајно штампане и прокламације, и очекивало се само на знак да се почиње. Изгледа да је целу ствар у последњем тренутку спречила српска влада, нашавши да тренутак није повољан за једну револуционарну националну акцију. Организација се растурила, али Марковић и његови другови остали су у уверењу да треба што пре дизати устанак у српским земљама под Турском, и у устанку од 1875, и у рату од 1876, ти „космополити“ су се показали много бољи Срби но многи патриоти по занату.

Почетком јула месеца 1872, Марковић је ишаоу Цирих, на састанак српских социјалиста, коме је присуствовао и Бакунин, и на коме је израђен први српски социјалистички програм.

После одласка Марковића, Пашића и Велимировића, Цирих је и даље привлачио српске ђаке, нарочито социјалисте. У току 1872 тамо се стекао приличан број српских ђака, који су, више или мање, сви били социјалисти. Ту су били: Јован Жујовић, Лазар Пачу, Ђока Мијатовић, Таса Стојановић, Стеван Грнчаревић, Радош Нешковић, Михаило Свилокосић, Манојло (Маша) Хрваћанин, Димитрије Стојановић, Риста Данић, Милица и Анка Нинковић, Драга ЈЉочић, Пера Ђорђевић, и други. Док су Пашић и Велимировић били у Цириху, српски ђаци су били у идејама Интернационале и социјалисти по схватањима Светозара Марковића; када су они отишли, млади су остали остављени сами себи, и међу њима је преобладао чист бакунистички, револуционарни, анархистички социјализам. Цирих је тада по речима једног историчара руског револуционарног покрета, био „велика школа со-