Timočka buna 1883. godine

велики губитак у људству, у стоци; материјалне штете биле су велике: осетиле су се све рћаве последице рата“).

Побуна у Тополи.

Сем ратних узрока, народно нерасположење појачано је и побуном у Тополи. Народна војска из околине Тополе сазвана је била на зборно место у Тополи децембра 1877. Војници сакупљени у Тополи откажу послушност, нису хтели поћи на границу. Због ове побуне стрељано је неколико побуњеника, многи су осуђени на робију и заточење,

Војни суд, који је у Аранђеловцу судио побуњеницима, судио је и на смрт осудио и Јеврема Марковића, пуковника, брата Светозара Марковића. Јеврем Марковић као командант војске књажевачке имао је сјајног успеха при освајању Беле Паланке и Пирота, због чега га је јавно похвалила и сама Врховна Команда; а поред тога, чисто војничког успеха, био је и од јаког политичког утицаја и као народни посланик Нар. Скупштине 1875. год, био је политички противник либералном режиму. За време првог рата није имао никаквог учешћа у њему, али за време другог рата, Сава Грујић као министар војни понуди му да прими команду над Књажевачком војском, у којој име Јевремово није било непознато, јер је Јевремов отац дуго био са службом у Књажевцу“).

Јеврем Марковић био је истакнутији члан опозиције у Нар. Скупштини, 1876. год. која је огласила рат Турској, у друштву с Адамом Богосављевићем, Пајом Вуковићем, Ранком Тајсићем, Милијом Милованићем и другим посланицима, који су доцније играли угледну улогу у радикалној странци. Није никакво чудо што је стрељање Јеврема Марковића изазвало негодовање у следбеника Светозара Марковића, брата његовог. Другови и пријатељи оба брата Марковића болно су осетили политичко убиство једног угледног члана млађег нараштаја. Популарни Стевча Михајловић, у чијем је министарству тада био министар војни Сава Грујић, интиман друг Јеврема Марковића, пере руке од овог злочина и товари га на леђа Врховној Команди, чији је шеф тада био Коста Протић, пуковник, а доцније ђенерал и намесиик краљевског достојанства

7) Године 1878. штампан је у новосадској „Стражи“, под редакцијом „Лазе Пачу-а, мој чланак „Последице рата, у коме сам изнео штетне последице овога рата.

2) Да се не би заборавило. За време Пољског Устанка 1865. год., "Сава Грујић и Јеврем Марковић били су државни војни питомци у Беркину Кад је букнуо пољски устанак, Сава Г рујић и Ј. Марковић напусте школу у Берлину и ступе у редове пољских усташа против Русије. Српски министар војни врати их у Србију. С Грујић је доцније продужио своје ликоловање у Русији а Јеврем остане у српској војсци.