Timočka buna 1883. godine

15

толитике Ристићеве»> Нису ли у пркос награђивани они чиновници, против којих се износило много тужаба и злоупотреба и против којих је цео народ огорчен био2

Борба народних пријатеља да поврате народу скупо стечене и онако доста скучене слободе, не беше кадра да сузбије надмоћност министара, да их нагна да чују глас народа и да га задовоље, ала она беше одјек народних осећаја и расположења, она беше једина утеха родољубима да не клону и да не посумњају у будућност ове, крвљу искупљене земње.

У овој керавној борби изгледаху борци као мучениници а премоћни министри као тирани. Адам умре у апси за непуна два дана, па чак и црква затвори врата његовим пријатељима, да се у храму божјем они сете Христове мученичке смрти и да не уздахну за мученичку Адамову душу.

Цео низ злоупотреба власти Министара потиче с једне стране из властољубивих тесногрудих и себичних тежњи њихових а с друге, из моћи и превлашћа, што им даје непотпун и измајсторисан тројички устав, који су сами створили, и с којим су мислили довека Србијом владати.

Пре неколико година пренеражени вољом владаоца, што позва на управу друге људе, прибегоше за ноћ борцима који за време њихове владавине тражише јача уставна права и веће грађанске слободе, и почеше да смишљају начине и средства како да се псново дочепају власти.

Борба им беше дволична и смутљива. С једне стране износише страшило анархије и народне самовоље, у намери, да дејствују и застраше тамо, где се надаху успеху, с друге стране надмашиваху се у народу с онима, који се борише за народне слободе и реформе. Једном руком кочише точак народног напретка, а другом гураху ватру под парни казан. Једном руком писаху чланке по „Истоку“, у коме захтеваху већа уставна јемства, веће грађанске слободе и достојно заступање државе српске, а другом се бацаху блатом на све људе, који се много раније и по чистом убеђењу борише за те исте установе. Таквим радом они беху у стању да створе забуну и омету правилан развитак Србије.

Слободу штампе од 1875 године употребише да народне људе назову мађарским и турским шпијунима, Бранковићевцима и издајницима династије, а у исто време писаху у „Граничару“ страховите чланке о династији.

Слободу општинску хвалише у своме органу, а кад се доби закон о општинској самоуправи, они га преко својих приврженика употребише да изазову судар у грађанству и тражише да се браниоци самоуправе поапсе и прогнају као бунтовници. Таквом радњом створише у земљи стање, које их позва на управу, да снажније развију своју радњу и да приступе остварењу своје тежње.