Timočka buna 1883. godine

16

Смотреније и увиђавније грађане, који беху за ослобођење своје браће, али који се обазираху на спрему и савезнике, и који презирући њихову душу и ћуд, тражише јемства да се ослобођење браће не употреби као згодно средство да се унутра стечене слободе униште — крстише именом издајника српског ослобођења и уједињења.

Источно питање беше покренуто, и у место да као јачи баце унутарње трвење у заборав и пруже руке измирења оним Србима који се не слагаху с њиховим користољубивим тежњама или који не одобраваху њихову радњу, они проповедаху истребљење и презирање. У место да дејствују да се стање разбистри и народ види шта му ваља радити они га још више замутише и са изванредним мерама приступише рату.

Први рат би и сврши се. Други се отпоче у најтежим околностима, и он се сврши. Источно питање доби нов облик и народ Српски не умножи своје пријатеље и не олакша много тешки прадедовски задатак српског ослобођења и уједињења. Независност и проширење Србије прави се тешким и несразмерно великим жртвама.

Они исти који се за време других влада борише у „Истоку : за веће слободе и јачу уставност, кад дођоше на владу, погазише устав и обуставише све грађанске и личне слободе, и после рата и за време мира покушаше да их у корен сатру и пониште, а неке од првака и чувара тих скупостечених народних слобода разјурише, поапситше, прогнаше и уништише. У народу овлада страх и непоуздање. Нико не беше сигуран да се не нађу „два без душе а трећи без главе.“ Трговина застаде; кредит земље у иностранству опаде; благостање се оназади. На штету ратних дугова и реквизиција и не помишљаше се озбиљно, а о погорелцима не беше ни помена. Полиција у место да бди над слободом личности, она постаде опасна тој сло боди ; просвета се оназади и употреби на партиске и политичке смерове; судови беху приступачни политичким страстима. И најопаснији отров народног живота, „подмићивање власти“ изби на површину.

Надмоћност коју министри из Устава црпеше, довела је Србију до овог тешког стања у коме се сада налази. Борци за народне слободе, које у „Истоку“ крстише Мађарским и Турским пријатељима, при свом пожртвовању не беху у стању да сузбију штетне међународне уговоре које они везиваху и којима даваху Мађарима и суседима превласт над нашим грађанима.

Њихова унутрашња и спољна политика вођана с таквим побудама, у таквим приликама и на основу такве неприродне надмоћности дошла је до немогућности — до апсурдума, дотерала је до тога да мора да жртвује српске интересе страним државама, а унутрашње слободе самовољи министара.