Topola

294

пдеме. Ево овај посдедви задатак и могао je да буде предмет достојан руске политике, која, с једне стране избављајући се од горостаснпх пданова, а с друге ишда би тој истој вамери, ади по комадима, надо по мало, не дижући противу себе такве свеопште зависти, какву je пзазвада решавајућп ведпка питања: неточно, сдавенско и подчивавајуЕи иди приватна питања: српско, црногорско, бугарско. ВеЬ потпуно осдобођеве једнпх Срба ударпдо бп тврде темеве и за решеве читавог сдавенског и хришћанског питава. Још су биде верније мисди Фонтонове о опасностима, какве се сједињаваде за Русију у свед тога што су остајаде обе обаде мраыорскога мора са веговим отокаыа у рукама Порте. ( 97 ) Како бпдо да бидо тек тим што je умирен мисирскн паша, тишина у Леванту није бида повраћена. Пошто се удадпда војска Ибрахим-паше из Сирије отпочеда се борба измену Друза и Маронита, а то je и опет дадо придике Француској , да се меша у посдове османске царевпне. Руспја нпје дедатедно учествовада у том новом сирскоы питаву. Франдуска пак осдавајући се на то пптаве, основала je читаву систему мешава у судбияу тамошвнх хрншЬана. За тим се обедоданидо ыешаве Француске и Ингдеске у питаву о мадарекпм бегунцима, и у питаву о светим местима. Османска царевнна, ова мухамедовска Повска, као што Гизо веди, поставшп предмет опште пажве и опште бојазвивости код јевропских држава, морада je постати мегдан вихног међусобног супарништва (трвева). Под утнцајем тога супарништва решавада се деда дадекога истока, вему су морали бити подчивени и интересп хрншћанског становннштва у Турској. Пптаве о светим местима, поникло je одмах после онога часа кад су се стпшадп реводудпонарекп покретп 1848 и 1849 год., кад се Франдуска реп у б дика прибдижавада декембарском преврату, којд jy je бадио у вдастољубиве руке везпнога президента, који je наепднпчки за тим захватпо титулу дара, под именем Наполеона 111, којп je насдедпо двојаку ыржву према рускоме двору: непрпјатељство своје породице, основан које je некада изгубио своју вдаст, бдагодарећн успљававу Руспје и везпна дара Александра I за осдобођеве Гевропе пспод вдаде Наполеона I; и непријатљство Францускога двора времена вдаде Луја Фпднпа, којн je добпо тодико дичннх непридика од рускога двора. Уз то, исток je свагда могао бити прилика за борбу и освету Русији од стране Француске за везин пораз у мпспрском питаву; и напосдетку самоме je Наполеону бидо преко потребно да упдете Француску у сповне ратоваве, како бп унутра могао мирно вдадати, премда je он непрестанде говорно да je „да-