Topola

309

штена у Малој Влашкој тако близо српској обали Дунава да je у сваком случају ыогда прптећп јој у помоћ, ако бн она плану да. На тај начни Аустрпја с две стране наједанпут могла je бптп снађена непредвпђеним догађајима, даље посљедице којих ce нису могде предвпдитп, опасност од којпх била je позната Аустрнјп од 1848 год. С тога пшреве тесалске буне претећн да приближи војну радву ка аустрпјскпм границама, побуди Аустрију да најпосле изађе из изгледајућег положаја, у ком се она још једнако надавила, и да приступи одсуднпм војенпм прппремаыа. ( 103 ) Но пре него ли ће се прећи пнтаву о оружаву, којим се Аустрија спремада да прети Србији, а за тиы и румунским кнежевинама, да прегледаыо у каквом се ставу налазпле разпчите партаје у овпм пределима. У овом случају не треба заборавитп да je народна маса у све три подунавске кнежевине онако исто као и у Грчкој, одлпковала се оданошћу Русији, и поздрављала je нову војну, као зору потпуног ослобођева од турске владе. Грци су устали у Тесалији , и Грчка je влада потпомагала тај устанак не мотрећн на то што je у кравевини била изодавна партаја која je непријатевски гледала на рускп уплив. Ta je партаја вазда подозревала да петроградски двор жели имати у грчкој влади само свога вернога клијента, непрпјатеља турског, али ни на којп начин суседа самосталног и способног да буде супарник на истоку. „Грчку су, говорила je та партаја, подиглп из везпног гроба, васкрслп, али je оставили у тесној тамници; о.слободили су тек само део грчкога народа, онако исто као у Србији што je ослобођен само источни крајичак земава насевенпх Србима. Руски двор желио би да види Грчку у онаком ставу, у каквом се налазе Влашка и Молдавија.“ Таквпм пзразпма окривљпвао je Русију још 1843 г. грчкп посланик у Паризу Коллети, у своме разговору са Гизо, заборављајући то да je свега тога вазда захтевала Инглеска која je шта више захватила у своје руке и јонске острве и тада господарила над впма. Негледећп на нерасположеве те партаје к Русији 1858 год., Грци су били спремни да уједине своја усиљавава са рускнм силама, јер су то захтевали внховп сопственп интересп, али пх омануше впхнп сопственп друговп, Француска и Инглеска, који похиташе да их умпре. Таква je судбпна очекивала и румунске кнежевине. У вима je такође веома јако бала распростравена партаја, која je мрзила на руско меизаве у дела обе кнежевине, нарочито,, кад бијаху 1848 год. Влашка и Молдавија на дуже време заузете руском војском, одбачеВе пређашвег изборног права господара, и назначававе господара