Topola

И куцну часак кад ће да се крене: „Разведри лице, утеши се, љубо! А децу ми чувај ко зеницу ока. Држи све у реду док се ја не вратим. За мене немој да те брига мори. Снађе л’ те беда у бога се уздај, Он је над свима и нада мном биће; Под његовим штитом стоје све даљине, Његове су доље, његове су горе, Његово је море!“

Устаде Енох па рукама крепким Пригрли жену на мушке си груди, Пољуби децу која га гледаху Пола у чуђењу, пола у страху. Анија хтеде и одојче болно Из слатког санка јутарњег пробудит’ (Васцелу ноћ је у грозпици било) Ал’ Енох јој рече: „Пусти га нек спава Не може мајушче запамтети баба?“ И он га пољуби на одру лежећа.

15