Topola

Брапшо беше красео из новог му млина. Кој’ поносно клепеће горе са впспна.

Ал на све то Филпп немож’да докучп Шта Анпја мпслп п прпма лп радо. Кад бп дош’о к њојзи прпма га ћутећп, Благодарна душа не пмаде речп.

Ал дечпца беху прпонула уза њ; Виде л’ га с далека, преда њ руке шире, Одомаћпше се у његовоп дому, У његовом млину. Пунпше му ушп својпм сптнпм јадпм’, Пунише му уши радовањем младпм, Трчаху за њпме, играху се ш њпме, „Отац Фплпп! Отац Филип!" то му беше пме Та мајушна уста на њега се смеше, Та мајушна срца љубит’ га почеше Енохов губитак његов добит беше. Свог рођеног оца спомпњаху радо; Ал’ како је трошно то памтење младо!

23