Topola

гла и мислити, да је то од по муке, очарати таквог лепоти. Благи је Перикле за јздан час плануо; то је тако ваљда била неиспитана воља Кронијонова. Дуго је ћутао и гледао ходатајку, посматрао јој одело и вавит, па онда лице и најпосле врозбори сасвим мирно: „Елпиника, остарила си!“ Речи је те взрекао вајблажијим гласом. Па ипак су биле злобае. Те су речи једина злоба, што ју предање казује о Периклу Олимвљааиву. Прешла га је а самог потајаа језа, кад је изговорио кобву реч. Слутио је, да је то реч, Kojvj ће посљедице морати забележити Едијина писаљка; од речи: „Елаивива, остарила си!“ могао се започети нов одсек и преврат у судбини Перикла, Ативе, целе Јеладе Грађавсви рат, навада Персијанаца, крв, невоља, сузе, свакојака неудаћа, пропаст народа јеливског, све се то могло ишчаурити из те речи. Та шта није кадра жева, кад јој се каже: „Остарида си!“ Па најдоброћуднији свију Јелина изрекао је вајопорију свију речи. Елпивика се стресла, љутито погледада Перикда па отишла. Али шта је допривело лепу гласу Периклову то, што се сврам наметвиде Елпививе повашао овако веучтиво? Зар вије доброћудви Перикле све овет покварио тиме, што се ужас-

65

Аспасија.