Topola

Лађе се у пристаништу навпјаху, бал-вање им стењаћте, 'весда им пуђаху. По пустим улицама - атинским хујаху ветри као аветиње, играјуки се отвореним вратницама опустедих домова, цвилећи кроз осамљене перистиле. Час по па се не знараше, да ли је то хука и цви,l>еи.е помамнога ветра, или су то нарираји и уздаси тужних матера, што долажаху човеку до ушију. Преко - вршака, забата и мраморних ликова партенонских лећаше урно облачје. Као заветни дари онамо обешени штитови клепећући удараху о архитраве, о којима вишаху. Ноћне птице крепхтаху. Горостасни лик копљем и штитом оружане Атине Промахе задрхта на свом гранитном подставку. Те мрачне бурне ноћи, кад се нико није мицао од куће те улице опет изгледале, као да је ко с њих шчистио све и сва, луташе по Атини човек, гоњен чудноватом узбудом. Тај човек беше Сократ. Није се одучио био од старе навике, да ноћу хода, не знајуки, шта ће с мислима. Више су оне гоииле њега, но што је он трагао за њша. Тако је блудео и онв ноки, негледуш, као да га је нешто гонило до незнана смера. Дсфе тако до пусте обале Илисове, где су .лежале спаљене лолгаче и где је украј брежуљака пепела и тињава угља седео суманути Менон. Лудак се кезио, дахом је својим иотпиривао угал> а уз то се и час по тек гуцнуо мало из боце правога хијевца, украдена из куке,

259