Topola

Оестро, селе белога голуба, Ходп мени, буди моја љуба!. . Имам земље, стотину јутара, Седам крава, свих седам музара, Осам коња, к’о жерава жива, Ж сокола стпгпулп би сива. Буди моја, да и мени сване, Да ми сунце са истока гране, Да од мене сретнијега нема, Да те нослм на рукама двема. Од лозица грозна винограда Правићу тп, кад је жега, хлада. Да ти сунце лице не опали, Да си чедна к’о роса на лали. У беломе купаћу те млеку А ностељу правићу ти меку, Да се моја, кад сустане, Мара, На самоме иаперју одиара!“ ЈГепа Мара очима обара Па једпнцу тихо одговара: „Нећу момче, да ми правиш хлада Од лозица грозна впнограда.

271

ПКСМЕ МИТЕ ПОИОВИЋА