Topola

„Хај, ти незнаш, како ми је души! “ Ал већ иду гаЉени чауши, Зову госте на прстеновање Смнљпно још веће туговање; Мприсаво писамде савија У љпљанов листак га увија. Иво Смпљи лепо одговара: „Смпље моје, срце из недара! Ал’ тако те ја не могу звати: Сутра ћеду већ по тебе свати!“ Сватп доше, ал Смиља је бона. Мело главе жижак и икона, А у руци чедно писмо•бело: Сто пута га изљубила цело. Враћају се чауши и свати . . . ~ Омиљо, дете ... Ја саи, твоја мати!“ Смпља ћути . . Тешки бол је мину, Јер се душом веТ у небо вину. Звона звоне. Смиљу гробу носе, Њој на укоп сво село дигло се; Нема сува ни једнога ока: Искрена је туга п дубока.

281

ПЕСМЕ МПТЕ ПОПОВНЂА