Topola, Jan 02, 1884, page 359

Ал до мору још се чуо Тужан лелек моје. Из валова млого пута Дпзала је руке своје. Иа шта јој је бабо мого? На пгалу седио сам И васделе страшне ноТи Јауке јој слушао сам. Ал ветрови зазвиждаше, Дажда паде пз облака, А зорина кад се прва Указала светла зрака: Онда више из таласа Већ јој нпсам чуо гласа. Нестало је . . . . ко вечерњи Еад издише лаор мили Тајне зборе шаптајући Мекој трави, зелен-свили. Оде понос, оде слава; Немам више горска лава, Немам сина, немам руже Немам више, Терке, друже! Па холуја кад зазвиждп II таласе ветар вија, Вазда сам на оној стени,

34Т

ПЕСМЕ ЈШТЕ ПОПОВИЋА