Topola

Ал до мору још се чуо Тужан лелек моје. Из валова млого пута Дпзала је руке своје. Иа шта јој је бабо мого? На пгалу седио сам И васделе страшне ноТи Јауке јој слушао сам. Ал ветрови зазвиждаше, Дажда паде пз облака, А зорина кад се прва Указала светла зрака: Онда више из таласа Већ јој нпсам чуо гласа. Нестало је . . . . ко вечерњи Еад издише лаор мили Тајне зборе шаптајући Мекој трави, зелен-свили. Оде понос, оде слава; Немам више горска лава, Немам сина, немам руже Немам више, Терке, друже! Па холуја кад зазвиждп II таласе ветар вија, Вазда сам на оној стени,

34Т

ПЕСМЕ ЈШТЕ ПОПОВИЋА