Topola

161

да се одрече навеснйштва; адп он не хте попустити, говорећи, ,да ну је Душан на смрти рекао да стоји уз младое цара док је год жив; и он се. вели, заклео страшном заклетвом великоме дару, да he аманет његов верно да нзврши па с тога, да тим не би тобож погазио реч, он не хтедне да се покори заповести Урошевој. 1 Кад се рашчуло каки односи владају пзмеђу Уроша и Вукашина, онда се „сва земља узрујала, нереди се подизаше на све стране, народ се подели на две странке: Урошевце и Вукашпновде и сукоби између тих двеју странака из дана у дан биваше огорченијиД Најзад дође и до борбе. Да би се обуставила даља ненријатељства, патријарх и духовенство заузму се, да се питање о трајању наыесништва Вукаишнова реши на сабору, који тога ради да се сазове. И собор се састане у Призрену, у престоници царства срнског. Саборници су носедали да већају у цркви архистратига Михаила, у дркви, коју је Душан сазидао, у којој је гробница гьегова била, где су кости његове у сребрном кивоту лежале. Ту, на вьегову гробу, ваљало је да се реши, шта је била права и носледња воља његова: или је он оставио Вукашина да је уз Уроша до год је жив, или само дотле док Урош не ојача. 3 „Као обично нојире се одслужила служба божја с иризивааем духа светог на саборнике. Свечаност је морала бити величанствена. Патријарх, митрополити, архијереји, цар, царски наветник" (Вукашин), властела велика и мала, иредставници црквене и светске власти, представници смерне побожности и сјајним богатством покривене охолости, представници правде и неправде, доброга и злога, племенитости себичности, поштења и непоштења све се то искупило у цркви на гробу Душановом. Око цркве у пољу а под ведрим небом слего се сила народ, да чује шта ће решити господа окићена златом, сребром, свилом и кадиФои.

Гласник XXXV. Мнјатовић.

2 Ист. распр, о ц. Урошу и Вукапгапу. Од Чед. Мпјатовпћа. Гласник XXXV. стр. 182.

3 Тамо, стр. 186.

ИСТОРИЈА СРБА