Topola

163

јаднцје u жалосније. Зна се још то: да је Уриш у десетој година своје владе (месеца Марта године 1365) издао дозволу Вуку Бранковићу п брату му, да могу учинитп поклоне манастиру Хшшндару; и то је последње Урошево иисмо- које се сачувало до данас. Три године додније (у 18 години вдаде Урошеве), три брата Балшпћа отцепили су Зету од Србаје и прогласили се господарима зетскпм. За тим, да би што боље привз г кли уза се католичка племена којих је било много у њиховој држ.ави, оставили су православну веру и прешли у католиштво. Вукашин позове Уроша на пзмирење и Урош дође. У част н>егова доласка, прирзди се „лов“ у ком Вукапшнови целати убију Уроша 2 Дек. 1367 год. 1 Урош је био лубазан, миролубив, добродетелан карактера блага и мека. Желео је да се свакп рад сврпш на леао; али кад је видео да то тако не иде, а опстанак његов и напредак државе захтевају да то мора да буде онда он у том случају није ииао енергще да изврши што је наумио. Како је српска држава под Душаном упутила се од децентр алпзације к јачој централизации, то је требало велике способности и челичне воље да се тај посао изврши: у Уроша тога није било. Он је покушавао да одржи јединство у српској држави, да угуши немире и да стане на пут узалудном продивашу крви ; али у томе нпје могао успети. Себичњаштво и надувеност српске непатриотично влостеле, сметала је Урошу да своју отачбину учврсти и повздз је путем cpehe благо стања и образованости у још светлију будућност , и да изврши велику замисао оца свога, сиднога цара Душана. Вукашин „тај окорели п властољубиви старац“, место да му искрени потпомаже у вршењу тешких владалачких послова, он своју притворност, лукавство, способном и енергију употреби на постижење својих себичних цељн, својих низких тежања; за што веком влаги Ку. Па какав је био он, таки су били и осталп властелн. И њима је било мало: ћесарства, војводства, и

’ ГласниЕ XXVII, књцга 64, краљ Вукашин српнуо с престола п убпо цара Уроша, расправе П. Срећковића.