Topola

71

лике да се умежају и онда су они заступали и потпомагали једнога или другога династу. У ово доба, осип међусобних раздора, грозили су Србима непрекидно Византинцп и Блгари. Срои су, истина, често побеђивали и једне и друге, али се због неуједињене снаге целог народа, нпсу могли стално -и успешно опирати, те су, некад једна, а декад друга, а некад и све државице потпадале под врховну власт византпјског императора. А што српске земље нису остале као сталне провмндије једног или другог од ових народа, то ваља пршшсати неличном опирању Срба и суревњивости византијске и блгарске силе, која се најбоље огледа у њиховој вековној борби. Блгарски су владаоди тежили да сруже Византију, која је све и сва употребила да се одржи. У таквим приликама и једна и друга страна по нужд и је тражила савезништво Срба. Међу тим поједнни српски владаоци (Петар, Чеслав и др.) трудили су се, да се овим такмачењем обеју сила користе, како би своју независност осигурали. Борбе византијске са Блгарима и Ма дарима, без сумње, у вшпе прилика су отклонпле крајњу опасност од српског парода; алн су му кад што доносиле и несрећне последиде. Свака жупанија била је склопљена овако: жупан, жупанова дружина, задругарске старешине, слободни људи сељади, и робови. Над жупанима додније је постао старешина велики жупан, још додније кнез, па краљ. Што је био домаћин у кући, то је био жупан у жупи: судија, војвода, и првосвештеник, пре покршћења. Са жупаном је судно по један седник (стотинага) којих је у жупи било вшпе, па су се наизменде ређали. У ратно доба стотииаши су предводили своје стотине. На првом месту било је задругарско суђеш; на другом месту жуиска правда (пред жупана). Доцније: кнежевски или кралевски суд; а највшпа власт био је збор или вёЛе. Жуиска правда судила је свима слободним људима (сељадпма), и судили су иоротници са жупаном; а тровачима и разбојнидима, судио је сйм ж.упан или кнез по