Topola

И запста, гора је најбољи иарк природни, најљепша башта божја п најбоља декарнпца земаљска. Она је пуна онога свега, што „крепп тедо“ п веседи душу. Она је пуна прпјатности и веседостп. Она је пуна здравља и депоте. Она је апотека. Она је хигпјена. Она је естетика. У гори је маљп певач над певачима, елавуј, и човек се смешп његовој безазденој сујети п упињању у пој-ању; у њој је обазривн, громогдасни п енергични кос; ту се пз дадека п на далеко чује снажан гдас брбљпве креје; ту је извор; ту је поточпћ; ту је трава зедена, двеће шарено, и роса бнсерна, ту је хдад, хдадовпна; ту је типшна н самоћа мир земаљскп; место проходње, шетње; место лова, забаве п пгре; место весеља н песме. Ој тн горо, што но гајшп Миде песме, мнде тиде, Ој лпвадо, што се сјајига, Пуна росе и травиде! Доло, стадо, јањди драги, Вруло, цвеће зшрисаво, Миди ветре, ветре плахи, Ој изворе, здраво, здраво! * Зоро бела, сунде огрејано, Дисна горо, поље обасјано, Цвеће мило, росо, бистро врело, Па ти јоште, моје дедо бело! Ко да гледне чарне очп твоје, Па у срду да му не запоје: Ао, свете, мио и премио!

109

ШУМЕ II ЗДРДВЉЕ