Topola

Кад мајка кара козара што је погубио козе, и.ли што их није пре дотерао, он се правда: „Забиле се у грштак, па не могу да их истерам*. Козари рећп ће један другоме; ,не пуштај у грштак; посае не истера!“ Овчари кажу: ,не дај овцама у овај грштак, све ће се онупати“. Кад се ко сав поцепао, питају га; .Што си таки?! Као да сн по грштаку (п ненвару) пилнће хватао!“ .По ономе грштаку и нелвару све оста (од хаљпна)!“ Појезпја најводи да помоне гај, рад његовог Славуј се не може поменутн, а да се не помене његова кућа гај. Гај се не може поменути без његовог умиљатог чеда, певача над певанима. И стари српски нобанпн, п данашњп овпар о највећој летњој жези у по дне, тера своје бедо стадо у какав „гајић“ на пландиште, јер му је он у потонићу какоме, одвојен од вељиког друштва свога, те му овце не изљазе, не иду даљеко, не растурају се, не губе се; но, све у гомили, пландују мирно, заједно с оним славујком, који их својом песмом забаља. Кад отац сељак шиље свога сина да му насече дугачка прућа за плот, демезја за кућу или зграду (кровнњару), латана, рогова, греда, или другога нечега омањега а дугачкога, он га шпље у шиб (шибљак). Кад хоће да му насече грања за пласје, коља п врљика, да угот’ви и довуче дрва, он му вели: „иди у луг!“ Бедн се: „замаче у дуг“; ,изби из луга“; „сакри се, оде у луг“; „овце пасу по лугу“. И воденица је у лугу: Дигутпн дичп у дугу, Да није цигутина што цичп у дугу, Све би седо било за ругу. (Заг.).

Ш У М А