Topola

168

ници напишу најпре српски текст, па онда-нека га преводе. На нижем ступњу може се то олакшати, кад се српски текст најпре усмено преведе заједиички, па онда ученици чине то псто на аисмено сваки за себе. При усменој обради чланка, ученици упознају нарочпчо оне речи, које he при превођењу употребпти. После таквога превођења долази норектура, од честп усмена у школи, а од честп писмена код куће. Усмена је коректура заједничка јер ту ученици један другоме узајамно поправљају погрешке, од којих се неке исправљају и на табли. Писмена је коректура тачнија, јор се овде свака погрешка р:од свакога ученика мора иоправити, и то погрешке у правопису, у облицпма, у реду речи, у употреби израза и т. д. Мање се погрешке само подвлаче црвеним мастилом; а веће погрешке, за које није извесно, да he их ученици сами моћи поправитп, исправља сам наставник. Ово важи и за друге писмене радове, као н. пр. кад ученици пишу нешто немачки (или Француски) по диктовању, или кад преписују нешто из читанке ради вежбања у ортограФијп, или кад нешто ирерађују, или кад слободно састављају лакше чланке о познатим предметима. Нека нарочита иреиарација, осим понављања обрађених чланака и исписивања речи из њих и других ппсмених вежбања, није потребна нп код учења живих језика. Памћење речи и учење граматике иде увек у вези.са читањем и говором. Памћење је речи у реченицама много лакшо него