Topola

162

него смо обичан поштен свет који плаћа своте дугове.“ ХазлиШ вели, „да у свету има две сорте људи, које јако личе једна на другу, а то су онп, који не могу да одрже свој новад у рукама; и друго они, који не могу да дигну руке од туђег". Први никад „нису при новцу“, јер га потроше у првој прилици која им се укаже, баш као да им је тешко носити га; а други, најпре страће свој, па онда вечно зајме и ишту од свакога ко хоће да да. И, ма колико дара да у овоме развију, они д обично свршзвају банкротством. Чувени Шеридан био је један такав одлпчан примерак. Никада он нпје пптао колико шта кошта, и свакн му је добар био ко би му тада позајмио. Кад се кандидовао бпо за члана Парламента, непопуларност његова долазила је иоглавито отуда, што ie био многима дужан. „Гомиле кредптора —велп лорд Палмсрстон у једном свом писму „обтпале су његове прагове, да дођу до свог новца; а он је, у сред својпх невоља, био ппак тако лаке нарави да је збпјао шалу са њима; и добрим впцевима натерао многога од њих да се од све муке насмеје.“ Но, при свем лабавом моралу Шеридановом у односпма са приватним му кредиторима, он је поштено руковао народним новцем. Једном на ручку на коме се и лорд Бајрон десио, неко примети: „како се Виговцп умеју одуппратп пскушењу у које столица властп људе доводи, и како се онп чврсто држе својпх начела". Шеридан се на то ош-