Topola

процесе који одговарају појединим одређеним чулним квалитетима. Теорија спецпфпчне енергије нерава изложена je јасно y 'великом делу Хелмхолцовом „Handbuch der physiologischen Optik“, 2-te Aufi. 1896, s 231 —4, супротна теорија спецпфичности чулног апарата прилично нејасно и неконзеквентно код Вунта y „Grundzüge der physiologischen Psychologie“ б-te Aufi, I Bd. s. 440 — 46б. Обе теорије критички cy пзложене y Ббингхаузовом делу „Grundzüge der Psychologie“, ’2-te Aufi. I-er Bd. s. 157 —163. Друго питање, да ли квалптативно разлпчним осећајима увек одговарају квалптативно различне дражи, можемо свести на питање, да ли постоје осећаји, којима директно не одговарају никакве спољне дражи. Код нижпх чула (код укуса, мириса и пипања) њих не налазимо, већ код чула слуха вероватно, a код чула впда несумњиво. Видећемо доцније (упор. § 19), да ce ocehajii тонова дају вероватно свести с једне стране на просте тонске елементе, који су идентични y свима октавама, a с друге стране на тонски црно и тонски бело.: овим последњим не би одговарала никаква самостална физичка драж. Исти такав случај имамо п код чула вида. Разним бојама одговарају разни бројеви етарских осцилација y секунди, док етарске осцплације не производе директно нп бело ни црно. Бело ce истина добија кад ce све спектралне боје (или и само пзвесан број од њих) измешају, али таласп тих седам боја не могу ce сматрати за директну физичку драж белога, јер ce (упор. § 20) њихова физиолошка дејства на мрежици узајамно потиру. To je joiii очигледнпје код црнога, јер црно постаје онда, кад на око не дејствуjÿ никакви светлосни зраци (одн. кад ce они интерференцијом етерских таласа униште). На тај начин несухчњиво je дакле, да постоје сензације којима не одговара никаква нарочита фнзичка драж, већ само физиолошки процес y одговарајућем сензибилном нерву, што je y исто доба и доказ да нерв нема за задатак само просто копирање дражи, већ да је он и фактор при одређивању квалитета сензације (заједно с периферним чулним органом).

9δ