Topola

105

опошка нулта тачка. Отуда п долазп даље да ce кожа може адаптиратп само ако топлота одн. хладноћа околнпх објеката није сувнше велика. Изнад извесних граница нема адаптадије, т. ј. сувшпе велику хладноћу осећамо стално као хладноћу, исто тако и топлоту изнад пзвесне границе стално као топлоту. 0 томе како топлота и хладноћа постају y чулном органу коже постоје две теорпје. По првој, коју je поставпо E. X. Вебер, ocehaj топлоте непосредна je последпца феномена адаптације коже. По њој дакле постаје ocehaj топлоте (илп хладноће) онда кадидок ce кожа још нпје адаптирала на спољашњу температуру, тако да je продес дизања и спуштања температуре коже оно што ми осећамо као топлоту или хладноћу. Ocehaj постаје дакле услед диференције спољашње температуре п температуре коже, која ce адаптира. Међутим факт да адаптадија има граница уништава ову теорију. На основу ове теорије немогуће je објаснити зашто y екстремним случајевима при престанку адаптацрре постоји још осећај топлоте (или хладноће). Другу теорију поставио je Евалд Херинг. По Херингу топлота и хладноћа имају порекло y супротним нервним процесима дисимплацпје и асимилације У сензибилним нервима коже дисимилација je хемијско распадање, асимилација je храњење, и по Херингу дисимилација одговара топлоти, a асимилација хладноћи. пошто je дисимилација процес позитивног рада, a асимилација васпостављање нервног ткања, како би био омогућен нов рад y њему. Овом ce теоријом може лако објаснити како факт адаптације тако и факт њених граница. По Херинговој претпоставци на· име топлота дражи повећава дисимилациони процес y нерву, a хладне дражр! потпомажу асимилацију. Кад дакле једна хладна (одн. топла драж) стално расте. онда она стално повећава асимилацију (одн. дисимилацију) и на тај начин могуће je опазитрг хладноћу (одн. топлоту) чак и изван гранпца адаптације. Кад ce процеси асимилације и дисимилације доведу y равнотежу онда наступа индиферентна тачка, нулта тачка, која одговара свршеном феномену адап-