Topola

106

тацпје. Тешкоћа ове теорије (са њом ћемо ce срести доцнпје и y Херинговој теорији боја) лежп y томе што ce по њој дисимилација и асимилација налазе y истом нерву, међутим ако je исти нерв y стању да осети ii топлоту и хладноћу, онда je немогуће објаснити факт, да ce топлота п хладноћа осећају на разним тачкама коже. Стога ако ce хоће Херингова теоpipja да одржи, мора ce претпоставити да ce ти продесп налазе y разним нервима, само што тада остаје несхватљиво зашто ce ocehajii топлоте и хладноће узајамно искључују одн. смањују. Овде Физиологија пма дакле још да каже своју последњу реч. Најбоље излагање о чулу коже п мускула наћиће читалац y W. Nagel’s „Handbuch der Physiologie des Menschen““ 111-er Bd. „Physiologie der Sinne“, 1905, s. 647 —762, a затим y Ebbinghaus, „Grundzüge der Psychologie“ 1-er Bd. 2 te Au fl, S. 348—392.

§ 16 Чуло укуса Чуло укуса je код човека језик (н то његова горња страна) и један део унутрашњостп уста. На језику ce налазе чулне ћелице, y које улазе сензибплнп нерви. Ооим ћелица за кушање (за укус) налазе ce на језику и ћелице за пипање. Језик je дакле y псто доба п орган за пппање. Впше ћелица за кушање скупљене су y једну папилу (квржпцу). Код нпжих организама чуло укуса састојп ce већином из тпх паппла a нема ћелица за пппање. На језпку постоје разне зоне осетљивости: он je за укус најосетљпвијп на крајевима, мање идући ка средини, a на самој средини за укус je неосетљив, пошто ce ту налазе само ћелице за пппање. На језику ce могу разликовати линије подједнаке осетљпвости, т. зв. изохиме. Врх језика· je најосетљивијп за слатко; за горко je најосетљивије дно; крајевп за кисело, a слано ce oceha свуда подједнако. Чуло укуса најважнпје je чуло за живот органпзма, пошто оно служн за разликовање корисних материја за иохрану од штетних. Чуло je укуса добило тај значај y току биолошког развића на основу чптавог низа искустава. Пстина