Topola

121

1 1 цпје, од до -Q- треперења (и готово je конотантан y пнтервалу од 250 до 1000 треперења). У овоме делу интервале премаша дакле број тонова број целих бројева треперења. Испод и изнад овог дела интервале пак праг разлике (нарочпто за високе тонове) обухвата по неколико треперења, тако да услед тога број свих тонова, које нормално може чути, износи само око 10.000 (дакле далеко мање од 40.000, колико би ce пмало очекпвати на први поглед). Свп ce тонови дају по квалитету своме ставити y једну лпнију која ce пење. На дну те линпје стоје тонови, који одговарају најмањим бројевима треперења, на врху тонови, којима одговара велики број треперења. Тонови ближи врху те линије зову ce високим, они ближи базису ниским тоновима. Разлика која постоји између високих и ниских тонова лежи y самој природи тонова, супротност, која постоји између њих, непосредно ce оиажа : високи су тоновп светли, лаки, заоштрени, ниски тонови су тамни и тешки (ову су разлику запазили још стари Грци). И ако ce тонови по своме квалптету пењу по једној линији, ипак то пењање није по правој линији. Да ce они не пењу по правој линији, то ce впди по слнчности која постоји између октава музичке скале тонова. Музичка скала на име састоји ce из октава, од којих свака има осам тонова, од којих су први и осми тон сличнрци -међу собом него с ма којим од међутонова. Ta ce сличност опажа врло јасно онда кад ce први и осми тон чују заједно, рхстовремено, много јасније него кад ce између њих чују оукцесивно и осталих шест тонова (неоумњиво због тога што je y овом последњем случају пажња заузета пењањем које постоји међу тоновима октаве). Сличност између првог и осмог тона евидентна je; кад чујемо први и седми тон истовремено, опажамо сваки од та два тона засебно и осећамо извесну дисонанцију међу њима, док ce првн и осми тон готово и пе разлпкују међу собом кад ce чују заједно (бар за обично, неизвежбано ухо). Тонови музичке октаве обележавају ce са с, d, е, f, g, a,