Topola

123

je првп, анализом помоћу резонатора, показао да боја музичких тонова долазп од њихове сложености, да свакп музпчки тон поред једног главног тона, који одређује његов квалитет плп висину, садржи још ж известан број споредних тонова, који му дају боју. Главни тон музпчког сложеног тона јачи je својим интензитетом од спореднпх тонова и отуда његов доминантни карактер y делпни тона. Најпростије сложено таласање je таласање сло жено из два проста синусна кретања, од којррх једно има два пута већу таласну дужину од другога (сл. 11). Тон, који одговара овоме сложеном талаоању, биће сложен из прима као главног и октава као споредног тона, јер je, као што ce из сл. 11 види, амплптуда примовог талаоања већа од амплитуде таласања октава, прим he ce дакле јаче чутп од октава. Споредни тонови стоје по броју својих треперења y секунди са основним тоном y бројним односима 2:1, 3:1, 4:1, 5:1 и т. д., имају дакле већи број треперења од овога и зато ce и зову горњим или вишим тоновпма. Тонови, y које ce да раставити спожен музички тон, произведени за себе немају више нпкакве боје и називају ce с тога простим тоновима. Прост тон за себе врло je тешко произвести, он je физикално могућан само као гранични феномен: тако тон произведен на диапасону y почетку има споредних тонова и ови ишчезавају тек при свршетку треперења Од музичких инструмената тонови флауте најближи су простим товима. По некима пак прост тон je физиолошки немогућан чак кад би физички и био могућан, тако да по њрша HPi један од тонова које чујемо нрце прост. Међутим ово ce мпшљење тешко да бранити. Кад ce једном прррзна разлика између простог pi сложеног музичког тона, онда ce да лако схватргш pi разлика између тако зване психолошке скале тонова и музичке скале њркове, a ту je разлику нужно схватитрр, ако ce хоће да разуме смисао психолошке анализе тонова, о коме he даље 6htpi речи. Ta je разлрша тројака. Прво, психолошка скала тонова састоји ce ртз