Topola

125

тврдп. онда ce за свакп тон психолошке скале мора тврдптп да ce састоји из простијих елемената и ако je нама немогуће да те елементе дпстинктно опазимо r т. ј. ми тада морамо тврдити да прости тонови психолошке тонске скале престављају психичке смеше елементарнијих квалитета, док су сложени тонови музичке скале механичке смеше елементарнијих квалитета (о овој разлицп психичких и механичких смеша биће говора y идућем параграфу). Пспхолошка анализа тонова y елементарне квалитете изведена je до сада на трп разна начина. Две од те трп теорије не признају феномен октаве код простих тонова, док то трећа чинн. Прве две теорије поставпли су Max и Штумф, a трећу Брентано. Махова теорија узима, да ce само на врху и на дну психолошке скале простнх тонова налази по један прост квалитат (онај првп je тонски бело, овај други je тонски црно или тонски тамно), a да су сви остали тоновп између њих мешавине обојих, као што je сиво мешавпна црног и белог. Max ce позива y потврду свога тврђења на факт непосредног искуства, да високи и ниски тонови дају исту супротност y утиску као бело и црно, као тоило и хладно, као слатко и кисело. Своју теорију изложио je Max y своме делу „Analyse der Empfindungen“, δ-te Aufl. 1906, s. 224 f n s. 237 f. Штумфова теорија узима да je сваки тон y психолошкој тонској скали један апсолутно прост квалитет, a да сличност тонова y октави долази од њихове конзонанције, да je према томе октав најсличнији приму зато што je с њим најконзонантнији (о Штумфовој теорији конзонанције видн § 30.) Штумф одбацује Махово тумачење тонске скале као неприродно. Кад би Max имао право y тврђењу да су сви тонови мешавине тонски белог и црног, онда бп музика, вели Штумф, била исто што и сликање сивим бојама a томе ce очевидно противи музика (сива боја изгледа прљава и изазива мање допадања него ма која друга боја). Штумфова теорија налази ce изложена y његовом великом делу „Tonpsychologie“, 2 Bđe, 11-er Bd. 1890 s. 257 —76.