Topola

126

Штумфово и Махово интерпретирање психолошке тонске скале полази, као што рекосмо, од заједничке претпоставке да међу простим тоновима нема феномена октаве. Међутим ако ое призна тај феномен и међу простим тоновима, онда ce пспхолошка тонска скала може интерпретирати на један нов начпн, којп је изнео Брентано. Брентано на име спаја Штумфа п Маха. По њему постоји као и по Маху тонски бело и тонски дрно, и на основу њих објашњава и он као и Max пењање тонова од нижих ка впшпм. Осим тонски белог и црног Брентано претпоставља да постоје π други тонскп елементп, т. зв. „засићени тонскп елементи“, који су као такви потпуно једнакп y свакој октави и услед којих долази сличност између основног тона и његовог октава, док разлика њихова долази од разлнчне колпчпне придодатог тонскп белог (одн. на нпже тонскп црног). Ова Брентанова анализа пспхолошке тонске скале има слпчностп са анализом ocehaja чула впда (в. § 20). Код вида постоје на име с једне стране бело и црно a с друге стране просте боје y кругу боја. Слично томе имамо по Брентану ■с једне стане тонскп бело п црно, a с друге стране заспћене тонске елементе, т. ј. фарбене тонове, којп одговарају заспћенпм простпм фарбама, само што Бренлано узима да овпх последњих пма свега три, док онпх првих по њему има око 1200, што je без сумње нетачно, ма да број засићенпх тонских елемената мора бпти релативно много већи од броја простих боја (ових има упор §2O свега четири) Ми морамо Брентанову теорпју сматратп y главном за тачну. -Јер кад ce претпоставе речене две врсте тонских елемената, онда je лако објаснптп с једне стране пењање тонова y скали на тај начпн, што свакп впши тон има све више тонски белога, a свакп нижп све више тонски црнога y себи, a с друге стране феномен октаве на тај начин што ce, идућп на впше, једном истом тонском елементу (јер свака октава садржи исше засићене тонске елементе) додаје впше тонскп белога (одн. идућп на ниже више тонски црнога) и тај сувпшак y тонски беломе (одн. тонски црноме) чини те прим и