Topola

127

октав нису пдентнчни, већ само слични тонови. Али π ако ce Брентанова теорија има сматрати за тачну, ппак није немогуће да стварп друкчпје стоје са крајним, највишпм и најнпжим октавама, можда ту број засићенпх елемената није више исти као y сродњи.м -октавама. Може ce y ошпте рећи, да аналпза тонова y просте елементе има тек да ce изведе. Вероватно je међутпм да he το извођење потврдити основне повтавке духовпте хппотезе Брентанове. На основу своје анализе тонова изводп Брентано ii анализу шумова, алн ова последња je мање сигурна -од анализе тонова. И код шумова разликујемо пре свега квалитет, т. ј. виспну шума. Шум од тешких кола преставља ce као низак шум и личи по квалитету на најнпже тонове ; шум од шштаљке личи на највише тонове; постоје најзад и шумови средње вп■сине. Шумови садрже y себи често и тонове, и зато, кад ce ови издвоје из шумова, изгледа да ce чист шум састоји само пз тонски белог и црног, и отуда вероватно долази висина која му ce придаје. Према томе чпсти шумови били бп за чуло слуха оно псто што су бело, сиво п црно за чуло вида. Своју теорпју психолошке тонске скале изложпо je Брентано y делу „Untersuchungen zur Sinnespsychologie“, 1907, s. 99—125. Ha истом месту налазе ce изложене и Штумфова ii Махова теорија. Од физиолошких теорија слуха најважнија je Хелмхолцова. Хелмхолцова теорија објашњава само постанак тонова, и то на тај начин што претпоставља, да je чулни апарат слуха само један физикални апарат, који анализира форму таласа. Базиларна мембрана je наиме много кртија, много ce лакше цепа по шприни него по дужини тако да то наводи Хелмхолца на мисао, да je та мембрана састављена из попречних влакана која су повезана међусобно мембраном само ради сигурнијег опстанка. Ta попречна влакна (њих има 15 до 20.000) имају различну дужину (дванаест пута су већа влакна прп врху него при дну мембране) и та разлика y дужпнп омогућава по Хелмхолцу ана-лизу врло сложених таласипх кретања ваздуха (одн.