Topola

155

тацпје налазп свог пзраза још и y томе, што ако ce дуже времена задржимо y истој објективној светлој плп мрачној околини, утисцп видних сензацпја не остају истп, већ ce, спедифичнп тоновп боја лагано губе и прелазе y сиво, само што je сиво y првом случају ближе белом a y другом ближе црном. Са феноменом адаптације стоји y тесној вези тако звани Пуркињијев феномен. Тај ce феномен састоји y релативном померању отворености фарби при смањивању објективне јачине светлости. Тај феномен наступа само онда кад ce јачина светлости смањи y целокупном обиму поља вида, a најлакше ce да под овим условом констатовати на бојама y спектруму. У спектруму наиме лежи место највеће отворености, ако je објективна светлост средње јачине, y жутоме (ако je та јачина сувише велика, онда ce све боје своде на незасићено жуто и плаво), ако пак та јачина .светлости постане мала. онда ce το место највеће отворености помера и зелена боја постаје најотворенијом, док плаво постаје отвореније него црвено. Кад пак објективна јачина светлости спадне на минимум, онда боје спектра потпуно ишчезавају и претварају ce y ниансе сивога, при чему најотвореније место лежи опет онде где ce раније налазило зелено. Са феноменом Пуркинијевим показује нарочиту сродност феномен слеиила боја. Под олепилом боја разуме ce неосетљивост за боје. To je слепило двојако, парциално и тотално, т. ј. слепило за извесне боје и за све боје. Оно прво много je чешће од овог другог. Парциално слепило јавља ce y две врсте : као слепило за зелено и црвено с једне и као слепило за плаво и жуто с друге стране, од којих je оно прво опет много чешће од овог другог. Црвено-зелено олепи наиме опажају међу квалитетима вида осим светлог, белог, црног и сивог још само плаве и жуте ниансе. Они једну извесну ниансу зелено-плавог и пурпурног опажају као сиво a остале бојне ииансе y кругу боја опажају с једне стране као жуто (иначе црвено, жуто π зелено), a с друге стране као плаво (иначе плаво и љубичасто), они дакле могу врло лако помешати