Topola

156

црвено са зеленим, само што они увек мешају једно одређено дрвено са једним одређеним зеленим, пазећи при томе на особине отворености и засићености одгов|ј,рајућих бојних нианса жутога. Код слепих за плаво и жуто, чији je број релативно врло малн, љубичасте ниансе круга боја су јако помрачене, жуто ce опажа као бело, док ce црвене и зелене бојне нпансе јасно разликују. Најређе je пак тотално слепило боја. Тотално слепи имају само светло, бело, црно и спво, a боје ce јављају као нпансе сивога. Од нарочитог je пак интереса факат, да тотално слепп виде боје на исти начпн, на који ce оне виде од нормалног ока y потпуној тами: наиме најотвореније место y спектруму налази ce код њпх y зеленоме. Индирекшно гледање нормалног ока садржи такође феномен слепила боја. Мрежица наиме није y стању да свима својпм деловима опажа све ocehaje вида: један мали централнп део y околинп места најјаснпјег вида опажа све боје поред осталих ocehaja впда, један већи средњи део опажа од боја само плаво и жуто, док je периферија мрежиде тотално слепа за боје,’ и опажа само светло, бело, црно п сиво. Најопширније излагање овде наведених шест чињеница (комплементарност боја, контраст и т. д.) наћиће читалац y W. Xagel’s „Handbuch der Physiologie des Menschen“, Ш-ег Bd. „Physiologie der Sinne,“ s. 149—246, и затим y Ebbinghaus, „Grundzüge der Psychologie,“ 2-te Aufl, 1905, s. 206 —12 n s. 218—63. Веберов закон важи за ocehaje чула вида y извесним гранпцама исто тако као што важи за ocehaje осталих чула. Алп док су код ових последњпх могуће интензивне разлике једног истог чулног квалптета, дотле су код чула вида интензивне разлике везане за квалитативне на ранпје поменути начпн. Важност Веберовог закона y области чула вида најлакше ce да утврдитп за ниансе сивога. Почев од црнога наиме престављају градације сивога пнтензпвне градацпје ocehaja белога, које постаје све интензивнпје што ce више приближујемо чпсто беломе, чпји je интензитет максимум. Ако ce на једној белој површпнп поређа