Topola

158

или само зелених или само љубичастих зракова, онда она изазива y најјачем степену процес црвенога одн. зеленог и љубпчастог a y много мањем друга два; плава светлост пзазива y јаком степену процес зеленог и љубичастог, жута изазива y јаком степену процес црвеног и зеленог. Три су основна недостатка y овој теорији. Прво, она узима да црноме одговара осуство .сваког физиолошког процеса на ретини, што je немогуће, пошто je црно један засебан ocehaj. Друго, она сматра да ce бело јавља онда када ce јаве сва три фарбена процеоа; међутим ако сваком од тих трију процеса одговара по једна боја онда би ми y беломе, које би постајало спајањем тих трију боја, морали впдети све три боје, a ми то не видимо, дакле je το објашњење постанка белога нетачно. Из ове две замерке излази да ce мора процес белога (и њему супротног црног) прпнципиелно одвојпти од процеса боја. Tpehe, сасвпм je произвољно пзабрати као основне боје баш црвену, зелену п љубичасту; пстина је да ce, кад ce ове три боје пзмешају, добија једно бело које je беље од сваког другог белог добпвеног мешавином ма које друге две или три боје, али њиховом избору ce противп непосредно искуство које нам показује, да љубичасто није проста боја, a да жуто није сложена. Јунг-Хелмхолцова теорија налази ce изложена y велпком делу Хелмхолцовом „Handbuch der physiologischen Optik“, 2-te Aufl 1896, s. 344 ff. Друге критичке прпмедбе против Хелмхолцове теорнје наћи he чпталац y Ebbinghaus, „Grundzüge der Psychologie“, 2-te Aufl. 1905, I-ег Bd. s. 265 —70. По другој, Херинговој теорији (изложеној y Херпнговом делу „Mittheilungen zur Lehre vom Lichtsinn“, 1874) процес белог и црног потпуно je одвојен од процеса фарби. Херингова теорија преставља један епохалан прогрес на пољу Физиологијечула, јер она изражава као принцип мисао, да све физиолошке теорпје чулних квалитета морају бити засноване на непосредној пспхолошкој анализп тих квалитета. На основу ове чисто психолошке анализе Херинг одређује оне четири основне боје које смо већ познали (црвено, жуто, зелено