Topola

160

рености y спектруму тотално слеплх претпоставком већег дејства светлости на ахроматску него него на хроматску супстанцију као и поменутом претпоставком њлхове различне количине; напослетку и феномене контраста на раније ломенутл начин. Херингова теордја стоји несумњиво над Хелмхолцовом и обимом чдњенпца које објашњава п егзактношћу психолошке подлоге. на којој почива. Али ни она није без тешкоћа. Прва и основна тешкоћа њена лежи y претпоставцл, да ce антагонистичкп процесп y хроматским супстадцијама узајамно унпштавају (одн. одузимају) док ce они y ахроматској супстанцији сумирају : овакав дуаллтет физиолошких продеса исте врсте тешко je замислити. О.сим тога она није y стању да објасни осуство Пуркнњпјевог феномена y индпректном пољу вида код нормалног ока као и неке слециалније чињениде слепила боја и др. Али макакве нове претпоставке за објашњење овнх чпњеница да ce учдде, основне замисли Херидгове теорије (простд квалитетд, антагонистичкд лроцеси) морају ce задржати. Опширно излагање Херингове теорпје као п детаљнпје критпчке примедбе противу н>е са нагласком позптпвних страна њештхнаћи he читалац y Ebbinghaus, „Grundzüge der Psychologie“, 2-te Aufl. I-er Bd, s. 270 —8. Tpeha, Крпсова теорпја полазд од феномена адаптацдје нормалдог ока y мраку п студпјом тпх појава она долази до претпоставке, да на мрежицп постоје два бдтно различда дервна аларата, од којпх један служд за гледање y мраку a други на светлоотл (с тога ce ова теорија пазива Шеорија дуплгшитетш). По Крису штапићи, којих има много впше на периферијп мрежице лего y центру, престављају првп a чепићи, којлх опет y центру пма много више, другл апарат : док су шталићл y стању да пропзводе само бело, црно и сдво слабог лнтензитета, дотле чеппћи поред пролзвођења овлх ocehaja y велпкој јачини производе и фарбе. Прл слабој светлостд фудкцдонпшу само шталпћи, при јакој само чепићд, лошто јака светлост улдштава видну лурпурлу материју, која ce