Topola

167

ce она јавља заједно с преставом на коју ce односи (одн. што je њено јављање на неки начин условљено појавом ове последње). Код директне локализације духовна емоција локализира ce y свестп непосредно на оним местима где ce налазп престава, којају изазива (на пр. многе емоције проузроковане читањем песничких дела локализпрају ce y саме слике фантазије које нам ce допадају, a не y органе нашег тела). Пошто je емоција засебан елемент свести, то ce морамо питати, да ли je њен физиолошки супстрат исти онај који одговара сензацији, за коју je везана емоција, илине? Другимречима, далису само сензацпје дпректно условљене физиолошким процесима или фркиолошки процео директно условљава и емоцрцу? Према принципу пспхофизичког паралелизма требало би да je и емоција директно условљена фпзиолошким процесима. Међутим може ce претпоставити, да између сензадије и емоције постоји такав однос, да je појава једне емоције условљена, пспхолошки детермирана целокупном сумом сензација, које су дате y једном моменту., У овом случају физиолошки би процеси дироктно условљавалп само сензацију, a тек индиректно емоцију (о физиолошким процеспма, који условљавају и прате емоцију биће говора y §-у 38-ом). Тврђењем да емоција не зависи непосредно од физиолошких процеса изгледа да долазпмо y конфликт са принципом психофизичког паралелизма, по коме свему што je различно y свести одговарају различни процеси физиолошки. У ствари тај конфликт не постоји, пошто ми признајемо да има каузалне везе између емопије и физиолошких процеса, само да je такаузална веза посредна a не непооредна. На послетку имамо да расправимо још једно пнтање, које ce тиче елементарности емоције, a το je питање о квалитету емоције. Они који тврде, да y свести може бити дато више емоција y исто доба, тврде да постоје и специалне диференцнгје y квалитету емоције, да бол и задовољство нису прости квалитети, већ да има нианса бола и задовољства, да има различних болова и задовољстава ; задовољство