Topola

зације и емоција, илп друкчије речено, где лежи самостални значај емоције за живот свести? На то питање дата су два одговора. Једно je одговор биопошке друго лсихолошке теорије. Те две теорпје, које говоре о практичном значају емоције, стоје y вези са горњим двема теоријама о шеоријском положају емоције y свести (односно о директној и индиректној условљеностп емоције физиолошким процесима). И психолошка и биолошка теорија о значају емоције признају њен централни практични значај y свести, т. ј. лризнају, да емоција нпје индиферентна за свест као сензација, већ да она непосредно значи вредност. Супротност њихова пак лежи y одговору на питање, да пи ce вредност емоције првобишно однооп на организам или на свесно ja, да ли емоција првобитно изражава вредност појединих органских функција за живот организма или изражава вредност егзистенцпје свесног субјекта? Супротност ових двеју теорија на име односи ce само на питање о примарном значају емодпје, лошто нико не сумња да емоција има значаја за организам (ми знамо на пр. само на основу бола за анормалда стања y органдзму) и лошто нико не сумња y το да je нпр. бол организма y исто доба л бол субјекта. Питање je дакле само y томе, да ли je свест срество за живот организма или je организам срество за постојање свести? Ако je свеот срество за живот организма, онда je осећање онај садржај свести који je y првом реду чини среством за живот организма. Обрнуто, ако je свест циљ оргадртзма, онда ce емоција лрвоблтно односл на сам субјект, a на организам -ce односи само y толико y колико je органпзам. неопходно лотребан за егзистенцпју свести. Биолошка теорија, по којој ce емоција првобитно односи на организам, y основи je неколзеквентна. Она лочива на име на материалистичкој претлоставци да су свесди феномени само пасивни пратиоци феномена y организму, a кад би то бдло тачдо, онда би свест y опште престала да има значаја за органпзам, пошто би она била лотпуно пасиван феномен, пошто би ce