Topola

189

Објекти y пољу директног впда внде ce јасније и интензивније од објеката индпректног вида, који су нејасни π сдабог интензитета, те их je с тога тешко описати. На послетку споменућемо да нам je још непознато, како ii на којп начин бпва ; 1) да опажамо објекте спољњег света усправно и ако су њихове слике на мрежици обрнуте (проблем усправног гледања), 2) да опажамо предмете пред оком и ако су слике њихове y оку (проблем пројекцпје) п 3) да опажамо предмете једноставно ii ако постају од сваког од њпх по две слике (проблем једноставног гледања). Највероватније je, да ce y самој корп велпког мозга одн. y њеноме чулном центру вида (fissura calcarina, упор. § 9) мора тражпти разлог за решење ових проблема. Само трећи проблем може ce сматрати да je решен y генијалном спису Рамона Кајала (Ramon-a y Kajal -a) „Die Struktur des Chiasma opticum“ 1899, где je показано да ce код животпња, код којих очи леже са стране, оптички нерви морају укрштатп потпуно , a код оних са очима напред (као код човека) делимице, да би y кортикалном центру вида могла постати једна слика. Кад ce говори о проблему постанка опажања простора вида, онда треба добро разликовати проблем опажања дводпмензионалне површине од проблема опажања треће димензије или дубине. Да je y непосредном опажању дата дводимензионална површина, то je несумњиво : окуп ових спољашњих предмета ми опажамо удатом моменту као једну једину изломљену површину испуњену сензацијама белог, црног, сивог и бојама. Даљина те површпне пак од нашег субјективног дентра (од оног места y нашој свести на коме осећамо да ое налази само наше Ja -το место лежи y предњем делу главе недапеко од очију) чини трећу димензију управну на прве две, и y Психологији та ce димензија назива дубином. Постоје две основне теорије, које објашњавају постанак опажања простора вида : натитзам и емииризам. По нативизму опажање простора условљено је самом структуром чулног органа вида; по емпиризму пак простор није ствар чул-