Topola

190

ног опажања, већ je το позпији продукт задобијен на основу искуства. МеЦутим ова карактеристика нативизма ii емпиризма важи y прв.ом.реду за опажање површпне. У односу на дубпну пак емпиризам не само што одрпче нативистичку тезу њене непооредне условљености чулнпм органом, него он одрпче п њену датост y самом опажању као таковом: док je на име по емпиризму опажена површина као опажена продукт искуотва, дотле je по њему дубина само као лшсао продукт искуства. Ми ћемо овде најпре говорпти о становишту емпиризма и натпвизма y односу на опажање дубине. Да дубина није нешто што ce непосредно опажа, за то тврђење наводе ce од стране емпиризма два разлога, један фпзполошки и један психолошки, при чему емпиризам полаже мању важност на психолошки него на фпзполошкп доказ. Овај последњп (постављен од Џорџа Берклпја y делу „Theory of vision“, 1709) гласи овако. Ретина je површпна п на њој могу постатп утисцп само оног што je распрострто y две дпмензпје, a не могу постати утисцп оног што je блпже илп даље од ока, пошто једна светла тачка прави исти утпсак на ретини бпло да je ближе плп даље од ње (друкчије речено, све тачке које леже y правцу дубине y односу на ретпну пројицпрају ce на овој y једној тачци). Према томе ретина није y стању да опазн која je од две дате тачке блпжа a која даља. Други, пспхолошкп аргумент гласи овако. Пзмеђу опажене површине и ока не опажамо нпшта. Кад бп дубпна била факт непосредног искуства, онда бп мп моралп опазитп дубину као известан ocehaj a ми такав осећај немамо. Дубпна дакле нпје факт опажања, ми само замишљамо дубпну да постоји, али je не опажамо. Првом од ова два емппрпстпчка аргумента не можемо иставитп нпшта на супрот, јер ми допста нпсмо y стању показати y чему ce састоји фпзиолошкп супстрат за опажање дубпне на ретини. Међутим нетачно je y том аргу.менту емппризма тврђење, да све тачке, које леже y реченој правој, чине апсолутно исти утисак на ретину, јер, као што смо видели, од једне светле тачке y спољнем простору постаје утпсак на мрежпцп,