Topola

204

И y питању о постанку простора шшања стоје једиа другој на супрот нативистичка и емшгристичка теорија. Овде међу тим распра између њпх не да ce на онако релативно прост начин решити, као што je το за простор вида бпо случај. Јер, као што смо видели, простор чула пипања није псти код разнпх група слепих. На основу наших горњих извођења о томе ми можеморећи, даје емппристичка теорпја простора пппања принциппјелно тачна за окате и за прве две групе слепих, да ce пак за трећу групу слепнх мора тврдити принциппјелна тачност натпвистичке теорије. Јер код omix првпх ocehajn пипања не чпне један засебан континуиран простор, већ ce локализирају y простору чула впда, док код овнх последњих ти осећаји чпне један континупран простор, мора ce дакле претпоставитп да сам чулни орган као такав ставља y њнх ocehaje пипања y просторну форму. Али и y опажању простора пппаља код окатих н прве две групе слепих морају ce признатп пзвеснп нативистички моменти. Пре свега распростртост поједпног ocehaja шшања као таквог мора битп условљена самом структуром чулног органа шшања онако исто као што je распростртост поједпног ocehaja впда условљена структуром мрежнце. Затим и специјална локализација тих ocehaja y простору чула вида мора битп условљена самом структуром чулног органа. У овом погледу треба нарочито нстаћп локалну квалитатпвну разлику који постоји међу осећајима коже: само на основу те локалне разлпке („локални знак“) мп смо y стању да локалнзпрамо ocehaje шшања y идеалном простору вида п онда кад пх не можемо да локализирамо непосредно y самом чулном простору вида. Ocehaj шшања, који постаје на леђима, квалитативно je друкчнјиод онога, који постаје на врху чрста, п на основу ове квалитативне разлике мп локализирамо та два ocehaja y идеалном простору впда исто онако као што би их локализирали y чулном. Алн да није првобптно постојала ова последња ми не бисмо били y стању да врпишо ону прву, тако да п овде „искуство“ (одн. употреба „локалног“ знака) почпва на крају крајева на „урођеноме“.

§ 27 0 престави времена и трајању психичких појава. Код простора може битп говора π о опажању и о престави. код времена пак само о престави. Ми про-