Topola

207

гове квалптатпвно различне сукдеспвне компоненте. Међутим ii y једном и y другом олучају наше опажање временог тока оамо je једна нлузпја Истина да од стране самог субјекта као таквог не лежи никаква тешкоћа за то опажање. Јер кад je субјект, н ако један и недељив, y стању да опази впше свесних садржаја датдх y исто доба (одн. да ce осећа, да ce налази y псто доба на впше места y простору свесних садржаја), онда бп он био y стању да опази y исто доба π впше свесних садржаја, који су датп један за другим. Алп тешкоћа лежи на страни самог објекта, самих свесних садржаја, што ce лако да увидетп, чим ce прпзна принцип апсолутног реалитета свести. Кад би на име субјект био y стању да опази непосредно више времених момената, онда би он био y стању да опази оно што, објективно узев, не постоји, a το je немогуће ако y свести нема илузије, ако све што y свести постоји постоји и по себи Непосредно опажање временог тока стоји дакле y противречности са принципом апсолутног реалитета овестд и мора ce одбацити. Друге аргументе противу опажања временог тока nahn he читалац y чланку Strong-a „Оп Time perception“ y „Psychological Review“ Vol. 111, p. 156 ff. Непосредно опажање временог тока заступа L. W. Stern y расправп „Psychische Präsenszeit“ y „Zeitschrift für Psychologie und Physiologie der Sinnesorgane“ Bd. 13, s. 325 —349, где je наведена и целокупна литература питања. Ако де достоји одажање времедог тока као таковог, онда je психичко време нуждим начддом дискретум, a не континуум, одда je оно састављено из недељивих момената a није дељиво до y бесконачност. Јер ако би било дељиво до y бесконачност, онда би ми морали, дри (привидном) одажању једне непрекидне серије дромена (на др. дри кретању метеора на небу) опажати сам објективнд времени ток (наше опажање овог последњег y том случају неби могло више бити дривидно). Ако je ово последње пак немогуће, ако je оно што ce при кретању временог тока непосреддо опажа само један недељив момент садашњости, одда и психичко време мора бити чиста сума тих недељи-