Topola

218

промену. Ово je тврђење међутим само једна површаа конструкција априори, која негира сама факта. Јер кад не бисмо опажали непосредно саму промену, не бпсмо могли нп закључити на њу, дакле не бисмо уопште знали за њу, То ce може доказати на следећи начпн. Тврђење да ми на оонову слика сећања пређашњих утисака закључујемо на промену, садржи на пме једно petitio principii, т. ј. y њему ce претпоставља да вреди оно што ce тврди. Јер y стварп само таДо можемо тврдитп да слици сећања тела y В, која je као таква coda дата, одговара једно пређашње опажање тела y A, ако смо непосредно опазилп прелаз тела из A y В, пначе бисмо пмали y свести просто преставу тела y A п опажање тела y В, a не бисмо билп y стању да ону прву преставу схватимо као слику сећања раније опаженог тела y A. Према томе промена ce мора неиосредно опажатп, да бисмо могли знати за њу (одн. y другим случајимана основу самих слика сећања закључпти да je она постојала). Спољни услови за опажање кретања леже y његовој објектпвној брзпни. Да би ce наиме опазило кретање једног спољнег тела, оно не сме битп ни сувпше брзо ни сувпше споро. Ако je кретање сувшпе споро, онда опажамо само после пзвесног времена промењен однос a не опажамо момент када ce je оама промена десила, одн. не опажамо саму промену. Такав случај имамо са казаљком на часовнпку, која показује сахате. Док на пме опажамо кретање казаљке за секунде јер je њена брзина довољно велпка не опажамо кретање казаљке за сахате, већ само после пзвесног врехшна констатирамо да седесило њено кретање. Ако je пак брзина кретања једног тела сувише велпка, онда настаје једна спецпјална модпфпкацпја опажања, на име објектпвни секцесивнп положаји, y којима ce тело налази y разним моментима при своме кретању. јављају ce y простору опажања као симултано дати положаји, чиме постаје y овом последњем једно тело које мирује, a које своји.м облпком одговара објективном облику путање тела које ce креће. Најлепши пример за то лежи y кружној светлој линпји, која постаје