Topola

219

врло брзим кружним кретањем једног светлог тела (светле тачке).. Овај ce феномен лако објашњава кад ce зна, да физнолошки надражаји на мрежици трају дуже него спољне дражи, које на њу утичу. Впдели смо да код чула пипања не опажамо кретање непосредно, већ само закључујемо на њега. То ce пндпректно потврђује и тиме, што закључак на кретање y овом случају не зависи од брзине кретања спољнег тела. Ma како н. пр. бипо брзо кретање руке по столу, оно ће ce опазити, и то зато што y том случају немамо посла са променом места y субјективпом простору шшања, већ са сукцесивним низом ocehaja пипања. из којих закључујемо на кретање тела. Овде треба напоменути, да je објективна минимална дистанција између два сукцесивна утиска, којп постају кретањем, мања него објективна мпнимална дистанцпја између два симултана утиска. Кад притиснемо врхове циркала на кожу, онда постоји (за дотично место коже одређена) минимална дистанцпја између првог и другог утиска (упор. § 26), али кад једноме од врхова цирклових приближујемо кретањем други, онда he ce та дистанција смањити за једну четвртину. Пипање je дакле осетљивије за кретање него за мир. То исто важи и за вид. Два утиска, који једва да могу бити разликовани као два кад мирују, сасвим ое лако разликују као два ако ce налазе y кретању. То ce зна y осталом и из практичног живота: човек и животиња, који хоће да не буду опажени, држе ce мирно, непокретно. Опажање кретања разликују ce битно од опажања квалитативне промене y томе, што je оно релативно, т. ј. што je немогуће опазити кретање једног утиска y субјективномМростору вида a да ce тај утисак не разликује квалитативно од ocehaja околног простора (тако н. пр. прашину y осветљеној соби није могуће опазити, док она не добије друкчији изглед од околине, док н. пр. она не поотане на извесном месту беља него на другим меетима), док je квалитативну промену могуће опазити и без"јовог услова. За кретање тела y објективном простору Физика, кад одбацује иретпоставку празног простора, тврди да je релативно