Topola

225

дпскутоватп. јер наша душа нпшта не зна за бројне односе тонова y акорду, онп ce односе на нешто што лежи потпуно ван ње. Хелмхолцова теорија сводп дпсонанцију на днтермптирање тонова y дисонантном акорду a конзонанцију на осуство тпх пнтермитирања y конзодандиом. Под пнтермитирањем тона разуме ce непрестано перподично јачање и слабљење његове јачине (Schwébim-· gen), и оно долази од пнтерференције таласних кретања. тонова. У дпсонантним акордима наступају те интермитације нарочито услед интерферендије таласних кретања дарцијалних тодова, док их y кодзонадтндм акордима нема. Хелмхолдова теорија с лсихолошког гледишта недовољна je већс тога, што ода не даје ддкаквог позитивног разлош за дојаву емоцдје задовољства дри конзодадтндм акорддма (ода би бдла y овом догледу само онда без замерке, кад би емоцлја задовољства блла дросто осуство емоцдје бола, што међутим в. § 23 дије случај). Осим тога Штумф je доказао да достоје ддсоналтни акордд, код којлх не лостоји никакво днтермптдрање тодова, члме je Хелмхолцова теорија дрлдцдллјелло обореда. Међутим ода ипак делимична може бити тачла, ла име y толлко y колико лесумњиво днтермдтлрање тодова y дисонатним акордима утлче на емоцију лезадовољства, која је .за њих везана Tpeha, Штумфова теорија лолази од квалитативнлх особина самих тонова y акорду (зато ce та теорлја назива и психолошком) : no њој они тодовд конзонирају, чијеје стадање y један утисак могуће, л што год je το сталање савршенлје и конзоладтдост акорда je већа. За доказ свога тврђења позива ce Штумф да то, да je међу музикалним илтервалима оталање толова (изузев лриму гце лостојл лотлула квалитатлвла једнакост оба тола) лајвеће код октаве (80% лица чују октаву као једад тон), a затим код квпнте. Насулрот Штумфу могло би ce међутим тврдитл, да ндје стадање тодова y акорду узрок њиховој колзоданцлји, већ обрлуто њлхова конзонанција узрок сталању тонова њихових, да дакле узрок колзоланцији и дисоланцији лежи илак вад самих тонова, y њлховим физикалдим

ПСИХОЛОГИЈА